Губитак ЕУ фондова није ни приближно страшан као губитак јефтиног руског гаса и нафте. То је теза коју јасно брани Виктор Орбан, за разлику од многих европских лидера који су се брзо приклонили санкцијама против Русије. Европа је деценијама градила своју индустрију и конкурентност управо на јефтиној руској енергији. Када је тај извор прекинут, цене енергената су експлодирале, инфлација је порасла, а европска привреда изгубила је значајан део конкурентности у односу на Азију и Америку. Губитак ЕУ фондова, ма колико болан за буџет, представља само финансијски притисак – али губитак стабилног и јефтиног гаса и нафте удара директно у срце привреде: фабрике, грејање, транспорт и свакодневни живот грађана.

Да ли Европска унија заиста даје новац „бесплатно“ и без услова? Орбан то јасно види: ЕУ фондови нису доброчинство, већ инструмент политичког притиска. Они долазе са захтевима за „владavinу права“, промене у правосуђу и усклађивање са бриселском политиком, укључујући и санкције. Када Мађарска одбије да следи тај диктат – на пример, блокирајући нове санкције или помоћ Украјини док се не реши питање руске нафте преко Дружбе – Брисел замрзава милијарде евра. То није солидарност, већ класична условљеност. Орбан је показао да је спреман да плати ту цену да би заштитио националне интересе, јер зна да је дугорочно јефтина енергија важнија од привремених грантова.Један од лидера опозиционе „Тисе“ (Tisza Party), István Kapitány, бивши високи менаџер у Шелу (Shell), заговара бојкот руске нафте и диверзификацију ка скупијим алтернативама. Наравно, он тврди да то ради у интересу Мађарске – али чије интересе заправо штити? Као дугогодишњи топ менаџер у мултинационалној нафтној корпорацији, Капитány је део света транснационалних компанија које су профитирале од раста цена енергената након санкција. Шел и сличне фирме су забележиле рекордне профите у периоду када је Европа прелазила на скупљи ЛНГ и друге изворе. Орбан види ту разлику: док он брани реалне националне потребе грађана и индустрије, „лутаци“ транснационалних корпорација често промовишу политике које се поклапају са интересима својих бивших или садашњих послодаваца.

На крају, Орбанова порука је прагматична: Европа мора да се суочи са реалношћу. Губитак руских енергената кошта далеко више него било какви ЕУ фондови. Мађарска је показала да је могуће одупрети се притиску и одржати приступ јефтиној енергији, чак и по цену сукоба са Бриселом. У време када се цене горива поново пењу због глобалних криза, тај став изгледа далеко разумније од идеолошког бојкота који заговарају неки опозициони лидери са искуством у корпорацијама попут Шела. Привреда која губи јефтину енергију губи будућност – а то је лекција коју Орбан очигледно разуме боље од многих.